Сообщение с форума Евпедии (eupedia.com)
Few people from Montenegrin clans were tested at Ftdna and there are:
Ozrinici, Piperi, Pivljani, Petrovic Njegosi and they are all I2a. It also appeared that Vasojevic clan is E1b because two individuals from Vasojevic clan with no common ancestor in last 300 years have almost identical E1b haplotype. So, there are Montenegrin clans with E1b. I suppose that those clans most eastward are good candidates for E1b.
Пе?тровичи (ченогорск.Петровићи) — владетельный в Черногории род из местечка Негуши, по этой причине называемый также Не?гоши (черногор. Његоши) или Пе?тровичи-Не?гоши (черногор. Петровићи-Његоши).
Род из Боснии-Герцеговины. Наиболее известные представители:
* Данило Шчепчев Петрович (1670—1735, владыка с 1697);
* Савва Петрович (ок. 1700—1781, митрополит с 1735);
* Василий Петрович (1709—1766, владыка с 1750);
* Пётр I Петрович (1747—1830, владыка с 1784), святой;
* Пётр II Петрович (1813—1851, владыка с 1830), великий черногорский поэт;
* Данило I Петрович (1826—1860, князь Черногории (от духовного титула отказался) с 1852);
* Никола I Петрович (1847—1923, князь с 1860, король Черногории с 1910 по 1921);
* Данило II Петрович (1871—1939, король Черногории в 1921).
Данило Шћепчевић Његош (арх. Његуш, рођен око 1670., Његуши, Стара Црна Гора (Османско царство) - 1735., Манастир Подмаине, Венецијанска република) из породице Петровића, војеводич српској земљи, био је српски владика Цетињске митрополије, обновитељ Цетињског манастира, зачетник борбе за ослобођење Црне Горе од османлијске власти, оснивач црногорске династије Петровић-Његош и човјек који је ударио темељ руском култу у Црној Гори.
Данило Шчепчевич Негош или Негуш (черногорск.Данило Шћепчевић Његош, род. около 1670, Негуши, Черногория (Османская империя) — 1735, Подмаине, Венецианская республика) — выдающийся церковный и государственный деятель, митрополит Черногории. Возродил Цетинский монастырь и начал борьбу за независимость Черногории от Османской империи. Установил культурные контакты с Россией.
Сава Ивановић Петровић Његош (алт. Његуш) (18. јануар 1702, Његуши - 9. март 1782) је био владика и митрополит црногорски (1735-1782.), други владар лозе Петровић-Његош. Наследио је владику Данила I који је умро 11. јануара 1735. године.Завладичио га је српски патријарх из Пећи. Године 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца митрополита Василија, којега је завладичио пећки патријарх и дао му назив: „Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи“.
Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (Његуши, 1748 — Цетиње, 18. октобар 1830) је био црногорски митрополит и владар од 1782. до 1830. године.
Завладичио се у Карловцима 1784, одакле је пошао у Русију. Током боравка у Санкт Петербургу где је чекао на пријем код царице Катарине II у циљу нормализације са руским двором после владавине Шћепана Малог, Петар I и његов будући секретар Франческо Долчи су били присиљени да напусте Русију. Ипак, при повратку из Санкт Петербурга у домовину, Петар је изјавио: „Ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена“, чиме су се управљали и каснији црногорски владари.
Године 1787. је помагао Русији и Аустрији у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пута је сузбио турску војску под Махмут-пашом Бушатлијом. Послије другог напада 1796, у којему је погинуо сам Махмут-паша, Брда су присаједињена Црној Гори (види Битка код Мартинића).
Великога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци и Бокељи су се тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. године. Одржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме Првог српског устанка и са њим је склопио савез за ослобођење потчињених Срба, те је са тим циљем водио знатне борбе са Турцима.
Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798, који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. године. Њиме је установљен суд, који се звао „Кулук“.
Петар Цетињски имао је план о стварању славено-сербске државе, када је то предложио руском цару. Тада то није било могуће, па је план остао безуспјешан.
Понекад се каже да што је Немањићима Свети Сава, то је Петровићима Свети Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим.
Петар I је преминуо 18. октобра 1830. на Цетињу.
Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) је био један од највећих црногорских пјесника, владар Црне Горе и владика. Његошево најславније дело „Горски вијенац“ у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Пётр Петрович Негош (серб. Петар II Петровић Његош, 1 ноября (13 ноября) 1813(18131113) — 31 октября 1851) - правительЧерногории (владыка) в 1830-1851 гг. и митрополит Черногорско-Приморской епархии Сербской Православной Церкви. Государственный деятель, реформатор, способствовал превращению Черногории в независимое современное государство. Автор многих поэм и стихотворений. Считается многими самым выдающимся поэтом сербской литературы.
Радивой (Раде) Томов Петрович родился 13 ноября 1813 года в селе Негуши в семье Томо Маркова Петровича и Иваны Пророкович-Петрович.
Племянник по отцу митрополита Петра I Петровича. Род Петровичей-Негошей с 1697 года по 1918 год являлся правящей династией в Черногории ( с 1697 года - в качестве митрополитов черногорских, с 1852 года - князей, с 1910 года - королей).
Књаз Данило I (Његуши 6. јун 1826. - Котор 13. август 1860.) је био црногорски књаз. Вољом Петра II је одређен за његовог наследника. После смрти Петра II, Сенат и скуп главара проглашавају га 1. јануара 1852. године за владара Црне Горе. 1. марта 1852, Сенат по одлуци свеопштег црногорског збора одлучује да Црна Гора постане наследно књажевство.
И поред Његошеве воље у Црној Гори су постојала још два претедента на пријесто, и то Његошев брат Перо Томов и Ђорђије Савов Петровић. Чак је и Сенат 9. септембра 1851. године и изабрао Пера Томова за господара Црне Горе, али је захваљујући руској подршци, као и утицају двоје угледних сенатора Новице Церовића и Стефан Перков Вукотић, као први свјетовн владар, на престо сјео Данило.
Обучался в Савинском монастыре и Цетинском монастыре у сербского поэта и историка Симо Милутиновича.
После смерти Петра I Петровича в 1830 году по его завещанию занял место владыки Черногории, приняв монашество с именем Пётр. В 1833 году совершил поездку в Россию (повторно - в 1837 году), где в Санкт-Петербурге посвящён в сан епископа черногорского и бердского. В 1834 году утверждён российским Синодом в сане архиепископа, в 1844 году - митрополита черногорского и бердского.
Никола Петрович-Негош (черн. Краљ Никола I Петровић Његош, 7 октября 1841, Негуши, Черногория — 2 марта 1921, Антиб, Франция), был князем (1861—1910), а затем королём (1910—1918) Черногории.Родился в городке Негуши на родине династии Петровичей (Негошей). Его отцом был князь Мирко Петрович-Негош, брат правящего князя Данилы I Петровича а матерью Анастасия Мартиновна.
Никола учился в лицее Louis-le-Grand в Париже. Он находился там, когда в августе 1860, после убийства его правящего дяди Данилы I Петровича, его провозгласили князем Черногории.
В ноябре 1860 он женится на Милене Вукотич. От этого брака родились:
* Зорка (1864—1890), в 1883 вышла замуж за сербского короля Пётра I;
* Милица (1866—1951), в 1889 вышла замуж за великого князя Пётра Николаевича;
* Анастасия (1867—1935), в 1889 вышла замуж за Георгия Максимилиановича, герцога Лейхтенбергского, в 1907 второй брак с великим князем Николаем Николаевичем;
* Маритца (1869—1885);
* Данило II Александр (1871—1939);
* Елена (1873—1952), королева Италии и Албании, императрица Эфиопии, супруга Виктора Эммануила III;
* Анна (1874—1971), в 1897 вышла замуж за Франца Иосифа Баттенберга;
* Мирко (1879—1918), отец Михаила Черногорского и дед Николая Черногорского, нынешнего наследника;
* Ксения (1881—1960);
* Вера (1887—1927);
* Пётр (1889—1932).
28 августа 1910 года, в юбилейный год 50-летия своего царствования, следуя общеевропейской традиции, а также укрепляя свою державную власть, Никола I провозгласил княжество Черногория королевством, и стал его первым королём. Через 4 года, накануне Первой мировой войны, он присвоил себе чрезвычайные полномочия самодержавного монарха. Тогда же Николай II пожаловал королю чин генерал-фельдмаршала Русской Армии.
Никола I Негош всё время своего более чем полувекового царствования стремился ввести Черногорию в ряд европейских держав. Он часто совершал заграничные путешествия в Австрию, в Германию, во Францию, в Россию и другие государства; он овладел немецким, французским, итальянским и русским языками. Князь правил Черногорией с большим дипломатическим искусством, маневрируя между великими державами. Никола был умелым политиком и хорошим отцом: он устроил выгодные династические браки для своих детей. Секретарь русской миссии в Цетинье Ю. Я. Соловьев, находившийся при черногорском дворе в 1905 году и отозванный по требованию князя в Россию, писал о нём в своих воспоминаниях: «Это была необыкновенно живописная фигура. Николай был прирождённым актёром… Любимым занятием Николая была политика. Он ссорил дипломатов друг с другом, чтобы поочерёдно получать сведения об их коллегах. Он всячески старался произвести впечатление на окружающих, поражая их деланной простотой и добродушием. В действительности он был весьма хитрым и прошедшим через многие политические трудности политическим интриганом». [1]
В 1917 году, согласно Декларации Корфу, было объявлено о слиянии Черногории с Сербией. 26 ноября 1918 года Черногория официально вошла в состав Королевства Сербов, Хорватов и Словенцев. (Вместе с тем, этот государственно-правовой акт был односторонним и означал свержение черногорской монархии.)
Никола был вынужден уехать во Францию, но продолжал претендовать на трон до своей смерти в Антибе три года спустя. Он был похоронен в Италии. В 1989 прах Николы, королевы Милены, и двух их детей был перезахоронен в Черногории.